Rok za odštetu štete u ratu je 3 godine – Zlatko M. Knežević
redsjednik Ustavnog suda BiH Zlatko M. Knežević za Oslobođenje kaže da svi oni koji komentarišu presudu Ilijaziji protiv Republike Srpske prvo treba da je pročitaju
Odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine kojom je 24. septembra usvojena apelacija Bejtulaha i Jakupa Ilijazija protiv Republike Srpske, izazvala je ovih dana veliko zanimanje u našoj javnosti. Jedni je nazivaju istorijskom, jedni novom nadom za sve koji su u ratu pretrpjeli štetu, jer je Ustavni sud BiH odlučio da se Ilijazijevim (kojima je u ratu, u Gradišci, minirana kuća) mora isplatiti odšteta. Zašto? Povrijeđeni su Ustav BiH i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Je li ovo znak da i drugi mogu dobiti odštetu, pitamo predsjednika Ustavnog suda BiH Zlatka M. Kneževića.
– Postoje dva pravna stava o štetama nastalim u ratu. Jedan je potvrđen i na Evropskom sudu i u okruženju (Hrvatska, Srbija i Slovenija), da je pitanje zastare zapravo i pitanje kada je podnesena tužba, kada je nastupila šteta, ima li ili nema utvrđenog izvršioca krivičnog djela.
Dva pravna stava
Taj pravni stav prati i Ustavni sud BiH. Kada se radi o ratnim zločinima, nesporno je da nema zastare u najvećem broju slučajeva. Dakle, to je uobičajena praksa Ustavnog suda već decenijama. Ali, predmet Ilijazi je specifičan. Tri puta smo o njemu raspravljali na plenarnoj sjednici i na kraju odlučili. Nebitno je šta ko od nas pojedinačno misli i ko je glasao protiv, ali je većinom utvrđeno da u konkretnom slučaju ne postoji na strani javne vlasti nikakav element koji može da dokaže da je ova ispunila svoju pozitivnu obavezu. Odnosno, da je pokušala da ustanovi ko je izvršio krivično djelo ili nešto drugo u tom smislu, jer je jedan od osnovnih elemenata svake javne vlasti zaštita ljudi od izvršenja krivičnih djela. Kuća tih ljudi je uz samu policijsku stanicu, a ne postoji nijedan dokaz da je makar napravljen zapisnik o uviđaju ili bilo šta drugo što bi svjedočilo da je javna vlast pokušala provesti istragu.
Puno toga je kod nas nejasno kada su u pitanju štete nastale u ratu?
– Kod tih šteta imate nekoliko pravnih izvora. Imate zakone o štetama, ratnim štetama i tako dalje, imate stav koji je nesporan: ako je došlo do zastare potraživanja, a jasni su i zakonski osnovi kada nije tekla zastara i kada je zaustavljena zastara zbog ratnih okolnosti, dakle, ako je po isteku roka zastare podnesena tužba i krenuo postupak, tada će se i dalje poštovati stav o zastari. U ovakvim specifičnim činjeničnim situacijama Ustavni sud je poslao poruku da, bez obzira na ove elemente zastare koje utvrđuje Evropski sud, postoje okolnosti koje zahtijevaju intervenciju Ustavnog suda. Drugo, kada pročitate prvenstveno odluku Okružnog suda u Banjoj Luci, a onda i Vrhovnog suda po reviziji, vidjet ćete da postoje dva suprotstavljena pravna stava. Jedan je pravni stav Osnovnog suda u Gradišci, koji je usvojio način razmišljanja i pravni stav Ustavnog suda, te ustanovio postojanje obaveze naknade štete, a drugi Okružnog i Vrhovnog suda u kojem je Okružni sud imao drugačije pravno stanovište od Ustavnog suda. Smatrao je da Ustavni sud ne može to tako uraditi kako je uradio, a Vrhovni sud je potvrdio odluku Okružnog suda. To je drugi element ovoga, jer postoji mogućnost da se u redovnom postupku osporava odluka Ustavnog suda. Ali, šta god ko konkretno mislio o nekom predmetu ili odluci, odluka Ustavnog suda se mora provesti, odnosno mora se provesti pravno stajalište koje je Ustavni sud zauzeo.
Šta u situacijama kada izvršilac nije poznat?
– Tamo gdje nema poznatog izvršioca, svi oni koji su unutar roka zastare tužili, oni su ušli, ako su bili u pravu, u fazu dobijanja tog tužbenog zahtjeva. Da li na osnovu Zakona o ratnim štetama ili nečeg drugog, ali su ostvarili svoja prava. Svi oni koji su propustili rokove za tužbu i koji možda jesu i u pravu, moraju znati da je njihovo potraživanje zastarjelo.
Prije nekoliko godina je bilo na stotine slučajeva u Sarajevu kada su mnogi dobili prvostepene presude, ali ih drugostepeni sud nije prihvatio. Pričamo o tome?
– Upravo se tu radi o onome o čemu sam sada govorio. Dakle, prvostepeni sud nije prihvatio prigovor da je došlo do zastare, drugostepeni sud je rekao, shodno zakonima u BiH, da je došlo do zastare i nemate pravo na sudsku zaštitu. A ja bih zamolio sve one koji shvataju različito da prvo pročitaju obje odluke Ustavnog suda o Ilijazijevim, i onu iz 2018. i ovogodišnju. Ni u jednoj od njih ne stoji da zastara više ne postoji. Naravno da postoji, ali naravno i da ne postoji u nekim drugim okolnostima. Ako nije u roku tuženo, postoji zastara, a ne postoji ako se tuži izvršilac krivičnog djela genocida. To su osnovni postulati. Evo, danas da neko tuži za smrt nekog svoga u ratu, ne bi mogao dobiti bilo kakvu naknadu štete, jer je upao u rok zastare. Nije na vrijeme podnio tužbu.
Odluke Ustavnog suda se ne izvršavaju. Šta su sve posljedice toga?
– Ovo je jedna od posljedica neizvršenja odluka Ustavnog suda, koja je izuzetak, jer ih redovni sudovi izvršavaju. Šta se sada desilo? Ustavni sud ukine drugostepenu i revizionu odluku i ostavi na snazi prvostepenu.
Pohvale Sudu BiH
Evo posljedica: prvostepena odluka koja je poštovala stav Ustavnog suda ostala je na snazi, drugostepena i reviziona su ukinute i prvostepena presuda je proglašena pravosnažnom.
Inače, sedam odluka o apstraktnoj ocjeni ustavnosti, to su ovi predmeti koji se stalno vrte po politici, po medijima, parlamenti nisu izvršili. Od toga pet Parlament BiH, oko nekih ključnih ocjena ustavnosti zakona, a dva Parlament FBiH oko pitanja vojnih stanova. Osam odluka u apelacionom postupku nije izvršeno. Uglavnom se radi o izvršenju na teret budžeta. Imamo djelimično izvršene odluke, jedan dio obaveza je uplaćen, drugi dio nije. Da pohvalimo, međutim, sve ostale, vlade entiteta, redovne sudove u entitetima, Sud BiH, s kojim nemamo nikakvih problema, da pohvalimo upravne organe, koji takođe izvršavaju odluke Ustavnog suda. Ako mi donesemo 4.000 odluka i od toga se šest ne izvrši, onda moramo pohvaliti ostale.